Medijskom strategijom, čija finalna verzija je najavljena za septembar, trebalo je da bude rešen jedan od glavnih problema medija u Srbiji – vlasništvo države u sredstvima informisanja.
Međutim, da nije izvesno da će se država odreći svog učešća postalo je jasno nakon izjave Predraga Markovića, ministra kulture i informisanja Srbije, da će delovi tog dokumenta biti znatno drugačiji od nacrta u čijem stvaranju su učestvovali predstavnici novinarskih udruženja i medija.
„Još nema političke volje da se vlada povuče iz vlasništva u sredstvima informisanja”, rekao je Marković.
Prva reakcija novinara je da se nadaju da ni u ovom domenu Evropska unija Srbiji neće tolerisati oklevanje u primeni evropskih standarda.
"Medji u Srbiji su u raljama države. Vlast ne želi da se odrekne vlasništva u sredstvima informisanja jer to je jedan od načina kojim utiče na njihovu uredjivačku politiku. Mislim da su danas mediji neslobodniji nego za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Devedesetih smo imali jedan korpus medija koji su imali potpuno slobodnu uređivačku politiku. Danas je njihov broj simboličan, ako ih uopšte i ima", kaže Vukašin Obradović, iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Prema procenama političkih analitičara, rešenje pitanja udela države u medijima verovatno će sačekati narednu Vladu Srbije, jer je teško poverovati da će se vlast time baviti u godini pred izbore.
Jelena Trivan, potpredsednica vladajuće Demokratske stranke, kaže da je jasno da ta partija podržava izlazak države iz vlasništva u medijima. Ona očekuje da to pitanje, uključujući i rokove, bude precizno definisano medijskom strategijom.
"Ona je još u fazi javne rasprave i u tom smislu nikakve političke odluke nisu donošene. Neosnovane su bojazni da država neće da se odrekne vlasništva u medijima, jer je sama vlada inicirala donošenje medijske strategije i stavila je u svoj akcioni plan. Dakle, sama je izrazila volju da je donese. Povlačenje države iz vlasništva u medijima je apsolutno nesporno, to predstavlja evropski standard kome težimo, i sa tim nemamo problem", navodi Trivan.
Teror reklamnih agencija
Štampa u Srbiji
Neki od najvećih medija u kojima država ima vlasnički udeo su beogradski dnevni listovi Politika i Večernje Novosti, na nedovoljno transparentan način finansira se i javni televizijski servis, dok država ima nameru da Tanjug i dalje bude državna agencija.
Vukašin Obradović rešenje vidi u onome što su novinarska udruženja predložila u radu na Medijskoj strategiji.
"Država u određenom roku mora da se odrekne svog vlasničkog udela u medijima. A drugi način je da se ne finasiraju proizvodnja i plate zaposlenih, kao što se čini sada. Već da se finansiraju projekti koji će odražavati javni interes građana Srbije, a ne interese političkih stranaka ili pojedinaca iz vlasti“, ocenjuje Obradović.
Čak i ako načelna namera države postoji da to učini, mada je jedno od glavnih pitanja rok do kada će izaći iz vlasništva, problemi u funkcionisanju medija u Srbiji u poslednjoj deceniji su brojni. Politički pritisci, uticaj tajkuna, autocenzura, samo su neki u nizu...
Ipak najteže je, kaže za naš program Ljiljana Jokić Kaspar, kolumnistkinja E-novina, jednog od retkih ovdašnjih nezavisnih medija, istrpeti finansijske nedaće izazvane terorom reklamnih agencija bliskih državi.
"Ne možemo sami da se izdržavamo jer ne možemo da dobijemo reklame. To nam je apsolutno uskraćeno. Zna se ko radi marketing u Srbiji, vlada našeg predsednika. Nama je sve zabranjeno, zbog čega imamo jedino privatne oglase. Čak nam je nekoliko puta rečeno, kada smo pitali neke ljude zašto nam ne daju da nešto reklamiramo, da ne mogu to da učine jer im je zabranjeno. Jednostavno ne žele da nam proslede neki oglas velike firme, javnih preduzeća, ili na primer kompanije u vlasništvu tajkuna bliskog vlasti. To je ustvari najgori pritisak, kada te puste da ’umreš’. Jednostavno nam ne daju da radimo. Za sada se još držimo, ali šta će dalje biti stvarno ne znam“, kaže Ljiljana Jokić Kaspar.
U najgoroj poziciji su mediji u malim sredinama gde zbog političkog i finansijskog uticaja praktično i nema slobodnog informisanja, pa su u lokalnim sredinama privatni vlasnici sve češće prinudjeni da zatvore njihove televizijske i radio stanice.
Kada se u obzir uzme da su deo vlasti danas i oni koji su vladali devedesetih, zaključuje Ljiljana Kaspar, mediji u Srbiji nemaju svetlu budućnost.
"Ne vidim izlaz sve dok je ova konstelacija vlasti. Mada se plašim da može da bude i gore. Ne mogu jedni isti ljudi koji su ti juče ’zavrtali uši’ sutra da se promene i da prestanu to da ti rade", zaključuje Ljiljana Kaspar.
Međutim, da nije izvesno da će se država odreći svog učešća postalo je jasno nakon izjave Predraga Markovića, ministra kulture i informisanja Srbije, da će delovi tog dokumenta biti znatno drugačiji od nacrta u čijem stvaranju su učestvovali predstavnici novinarskih udruženja i medija.
„Još nema političke volje da se vlada povuče iz vlasništva u sredstvima informisanja”, rekao je Marković.
Prva reakcija novinara je da se nadaju da ni u ovom domenu Evropska unija Srbiji neće tolerisati oklevanje u primeni evropskih standarda.
Mediji su danas, tvrdi Vukašin Obradović, neslobodniji nego za vreme vladavine Slobodana Miloševića.
"Medji u Srbiji su u raljama države. Vlast ne želi da se odrekne vlasništva u sredstvima informisanja jer to je jedan od načina kojim utiče na njihovu uredjivačku politiku. Mislim da su danas mediji neslobodniji nego za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Devedesetih smo imali jedan korpus medija koji su imali potpuno slobodnu uređivačku politiku. Danas je njihov broj simboličan, ako ih uopšte i ima", kaže Vukašin Obradović, iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Prema procenama političkih analitičara, rešenje pitanja udela države u medijima verovatno će sačekati narednu Vladu Srbije, jer je teško poverovati da će se vlast time baviti u godini pred izbore.
Jelena Trivan, potpredsednica vladajuće Demokratske stranke, kaže da je jasno da ta partija podržava izlazak države iz vlasništva u medijima. Ona očekuje da to pitanje, uključujući i rokove, bude precizno definisano medijskom strategijom.
"Ona je još u fazi javne rasprave i u tom smislu nikakve političke odluke nisu donošene. Neosnovane su bojazni da država neće da se odrekne vlasništva u medijima, jer je sama vlada inicirala donošenje medijske strategije i stavila je u svoj akcioni plan. Dakle, sama je izrazila volju da je donese. Povlačenje države iz vlasništva u medijima je apsolutno nesporno, to predstavlja evropski standard kome težimo, i sa tim nemamo problem", navodi Trivan.
Teror reklamnih agencija
Vukašin Obradović rešenje vidi u onome što su novinarska udruženja predložila u radu na Medijskoj strategiji.
"Država u određenom roku mora da se odrekne svog vlasničkog udela u medijima. A drugi način je da se ne finasiraju proizvodnja i plate zaposlenih, kao što se čini sada. Već da se finansiraju projekti koji će odražavati javni interes građana Srbije, a ne interese političkih stranaka ili pojedinaca iz vlasti“, ocenjuje Obradović.
Čak i ako načelna namera države postoji da to učini, mada je jedno od glavnih pitanja rok do kada će izaći iz vlasništva, problemi u funkcionisanju medija u Srbiji u poslednjoj deceniji su brojni. Politički pritisci, uticaj tajkuna, autocenzura, samo su neki u nizu...
'Ne možemo sami da se izdržavamo jer ne možemo da dobijemo reklame. To nam je apsolutno uskraćeno. Zna se ko radi marketing u Srbiji, vlada našeg predsednika', kaže Ljiljana Kaspar.
Ipak najteže je, kaže za naš program Ljiljana Jokić Kaspar, kolumnistkinja E-novina, jednog od retkih ovdašnjih nezavisnih medija, istrpeti finansijske nedaće izazvane terorom reklamnih agencija bliskih državi.
"Ne možemo sami da se izdržavamo jer ne možemo da dobijemo reklame. To nam je apsolutno uskraćeno. Zna se ko radi marketing u Srbiji, vlada našeg predsednika. Nama je sve zabranjeno, zbog čega imamo jedino privatne oglase. Čak nam je nekoliko puta rečeno, kada smo pitali neke ljude zašto nam ne daju da nešto reklamiramo, da ne mogu to da učine jer im je zabranjeno. Jednostavno ne žele da nam proslede neki oglas velike firme, javnih preduzeća, ili na primer kompanije u vlasništvu tajkuna bliskog vlasti. To je ustvari najgori pritisak, kada te puste da ’umreš’. Jednostavno nam ne daju da radimo. Za sada se još držimo, ali šta će dalje biti stvarno ne znam“, kaže Ljiljana Jokić Kaspar.
U najgoroj poziciji su mediji u malim sredinama gde zbog političkog i finansijskog uticaja praktično i nema slobodnog informisanja, pa su u lokalnim sredinama privatni vlasnici sve češće prinudjeni da zatvore njihove televizijske i radio stanice.
Kada se u obzir uzme da su deo vlasti danas i oni koji su vladali devedesetih, zaključuje Ljiljana Kaspar, mediji u Srbiji nemaju svetlu budućnost.
"Ne vidim izlaz sve dok je ova konstelacija vlasti. Mada se plašim da može da bude i gore. Ne mogu jedni isti ljudi koji su ti juče ’zavrtali uši’ sutra da se promene i da prestanu to da ti rade", zaključuje Ljiljana Kaspar.
