“Ne, svakako nije poželjno nastavljanje sadašnje situacije upravljanja sukobom, tako što će ostati zamrznut ili i dalje tinjati. Sa razvijanjem naših odnosa sa državama južnog Kavkaza, sve je očiglednije da moramo uzeti što aktivniju ulogu kako bismo pronašli rešenje. Jasno je da su zamrznuti sukobi pojedinačano najveća prepreka prosperitetu i bezbednosti. Jer, kao rezultat konflikta zatvorene su granice, postoje rizici od eskalacije nasilja. Naravno, to utiče na povećanje troškova za armiju, nespremnost investitora da ulože kapital. Postoji i pravni vakum koji se koristi za kriminalne radnje. Dakle, postoji mnogo razloga zašto nije dalje održivo stanje zamrznutih ili tinjajućih sukoba”.
RSE: Ali kako ostvariti napredak, kada na primer Azerbejdžan i Gruzija teže da reintegrišu separatističke republike, koje nisu spremne da se odreknu nezavisnosti i ne pristaju na kompromis.
Semnebi: „U slučaju Nagorno Karabaha je zapravo bilo nekog napretka. Vođeni su pregovori. Takođe, pojedine tačke budućeg mirovnog sporazuma uglavnom su usaglašene između Azerbedžana i Jermenije. Za žaljenje je što dve strane nisu preduzele hrabrije korake u ka postizanju finalnog rešenja. Verovatno je razlog nedostatak poverenja, interakcije između različitih etničkih zajednica. Jermenska i Azerbejdžanska zajednica su skoro dve decenije izolovane jedna od druge, stvarajući ušančeni imidž međusobnih neprijatelja. Slična je i situacija u Abhaziji. U Južnoj Osetiji ima više interakcije, ali je suština ista. Preduzimane su razne mere u cilju podsticanja kontakata između različitih zajednica preko linije sukoba. Istovremeno, tu su i mogućnosti koje Evropska unija nudi u smislu promene konteksta sukoba, što takođe može biti korisno“.
Čarls King, profesor vašingtonskog Univerziteta Džordžtaun:
„Da. U ovom trenutku jednostavno ne vidim da je rešavanje ovih konflikata u nečijem interesu. Trenutno stanje odgovara mnogima“.
Piter Ratland, profesor američkog Vaslajn univerziteta ističe da mnogo toga zavisi od Rusije:
„To je vrlo teško reći. Vlade Gruzije i Azerbejdžana su izgleda odlučne da ne prihvate kompromis o svom teritorijalnom integritetu. Istovremeno, biće problem ubeđivanje vlada u Abhaziji i Karabahu da prihvate bilo šta manje od nezavisnosti. Uticaj Rusije na vlade u ovim provincijama je dosta jak, za razliku od zapadnog. U slučaju Karabaha, mislim da Rusija nema dovoljno uticaja da ga ubedi da prihvati neku vrstu integracije sa Azerbejdžanom. Mislim da se to neće desiti. Smatram da je Jermenija nezavisna od Rusije da bi bila spremna na kompromis. S druge strane, Abhazija ima vrlo mali broj stanovnika i zavisna je od Rusije u pogledu trgovine i vojne pomoći. Ukoliko Rusija promeni mišljenje u vezi Abhazije i odluči da podrži kompromis kojim bi se Abhazija naterala da se vrati u okvire Gruzije, onda mislim da Abhazima ne preostaje ništa drugo nego da to prihvate“.
Tom De Val, analitičar londonskog Instituta za rat i mir ukazuje na problem nedovoljnih sredstava međunarodne zajednice za rešavanja zamrznutih sukoba:
"Mirovni pregovori su u osnovi propali, mislim na "Minsk proces". Ulazimo u još opasniju situaciju. Priznavanje nezavisnosti Kosova će samo dodatno pogoršati stvari. Isto tako, veoma je malo međunarodnih sredstava dostupno u ovom momentu. Sredstva se trenutno usmeravaju u mesta kao što su Avganistan, Darfur, verovatno Kosovo. Brine me da bi stvari mogle krenuti naopako, da izbiju sukobi, na primer u Gali regionu u Abkhaziji ili na liniji razdvajanja u Nodnosno, pre nego što međunarodna zajednica odlučnije reaguje. Nadam se da neće biti ratova širih razmera.
Uticaj nezavisnosti Kosova
Postavlja se pitanje da li će odmetnute provincije prihvatiti išta manje od nezavisnosti, možda federaciju ili asimetričnu federaciju ili neke od modela do sada ponuđenih, ili možda teže da se ujedine sa Rusijom, osim Nagorno-Karabaha koji teži da se ujedini sa Jermenijom? Tačnije da li je moguć pristup koji diktira realan odnos snaga (choice approach) ili koji insistira na pravednom i principijelnom rešenje (just approach).
Čarls King:
"U ovom trenutku, verovatno je iluzorno zamisliti zastavu Azerbejdžana da se sama vijori iznad Nagorno-Karabaha, ili zastavu Gruzije da se sama vijori iznad Abhazije. Ne mogu zamisliti situaciju u kojoj bi se separatistički entiteti jednostavno vratili u status kakav su imali u ranim 90-tim ili kasnim 80-tim. Ne znam kako bi se to desilo. Na kraju, deca koja čak nisu ni bila rođena kada su ovi konflikti počinjali, sada su tinejdžeri i proveli su život na teritoriji koja se zove Abhazija ili Nagarno-Karabah. To je sociološki faktor i veoma važna dimenzija ovog pitanja. Međutim, u poslednjih 15 godina vidimo postepenu integraciju ovih entiteta sa Ruskom Federacijom. To se naročito odnosi na Abkhaziju i Južnu Osetiju. U slučaju Nagorno-Karabaha, vidimo postepenu integraciju ove pokrajine sa Jermenijom. Takođe, vidimo progresivno integraciju Pridnjestrovlja u Rusku Federaciju. Izgleda da trenutne opcije nisu nezavisnost ili reintegracija sa priznatim državama, već neka forma nezavisnosti ili ograničene nezavisnosti ili integracija sa Ruskom Federacijom.
Piter Ratland nije optimista u mogućnost pronalaženja rešenja:
„Svaki od ovih slučajeva je različit. Kao što je Tolstoj napisao, svaka sretna porodica je ista, i svaka nesrećna porodica je nesretna na svoj način. Svaki od ovih konflikata, svaki od ovih nesretnih slučajeva imaju drugačiju dinamiku. U slučaju Pridnjestrovlja, velike su šanse za mirno rešenje i neku vrstu federacije. U slučaju Karabaha i Abhazije, vrlo je teško zamisliti i naći neutralno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane. Meni je vrlo teško zamisliti rešenje prihvatljivo za Azerbejdžance, Jermene i Karabah. Slično je i sa Abhazima i Gruzijcima. Vrlo je teško zamisliti, čak i na papiru a kamoli u praksi kreirati federalno rešenje koje bi zadovoljilo ova dva naroda“.
Čarls King smatra da je status quo najrealnija opcija:
„Priznanje nezavisnosti Kosova imaće direktan uticaj dalje na istok. Ono što se meni čini kao pitanje je da li će status quo u slučaju Abhazije ili Nagoro-Karabaha biti u nečijem interesu. Mislim da sve zainteresovane strane – Rusija, Zapad, Gruzija, Azerbejdžan, Moldavija i separatističke regije – smatraju status quo kao drugo najbolje rešenje. Za Gruziju je najbolje rešenje da reintegriše Abhaziju i da tamo vrati proterano gruzijsko stanovništo. Najbolje rešenje za Nagorno-Karabah je da dobije punu nezavisnost, priznatu od Ujedinjenih nacija. Međutim, čini mi se da ovom trenutku niko ne može zamisliti neko bolje rešenje od zamrznutih sukoba, jer trenutno stanje služi mnogim interesima“.
RSE: Da li je i Zapadu u interesu da ovi konflikti ostanu zamrznuti?
King: „Dok god nema ubijenih i sve dok ovi zamrznuti konflikti ne predstavljaju neposredni bezbednosni izazov u regionu, mislim da nije u interesu Zapada da menja trenutni status quo u ovim slučajevima i da traži neko rešenje. Sve dok vlada relativni mir, svi će se složiti da je trenutno stanje najbolje rešenje“.
Igranje na kartu vremena
Nova je realnost, izgleda, da će sve teže biti reintegrisati separatističke regije u političkom i kulturnom smislu, jer dolaze nove generacije koje nemaju iskustvo života u Azerbejdžanu, Gruziji i koje ne govore jezik ovih država.
Denis Samut, izvršni direktor nevladine organizacije "Link" sa sedištem u Londonu, ne slaže se sa ovom ocenom:
„Većina ljudi ima ovakav pristup, a to je da se u ovim konfliktima radi o etničkim grupama i o njihovom suživotu. Nažalost, ovo je samo deo priče i to onaj kada su ove teritorije bile u sastavu Sovjetskog Saveza. Sada je u potpunosti drugačija situacija. Većina ovih pitanja je poprimila međunarodnu dimenziju i sada su deo mnogo komplikovanije situacije. Trenutno svi trpe zbog ovih konflikata i istovremeo svi imaju šansu da da znatno dobiju od njihovog mogućeg rešenja. Ukoliko govorimo samo o etničkom elementu onda je lako reći da nema rešenja jer, na primer, Abhazi ne govore gruzijski jezik itd. Međutim, ja ne gledam tako na ta pitanja. Potrebno je mnogo raditi na pomirenju i ponovnom uspostavljanju mostova između ovih naroda. A tu je i širi kontekst, da postoji bezbednosni vakum na Južnom Kavkazu, zbog čega Gruzija teži da se priključi NATO-u dok Jermenija održava veze sa Rusijom. Ove zemlje moraju da redefinišu međusobni odnos. Nekad mi ljudi kažu: mi živimo jedni pored drugih već hiljadama godina. Da, Gruzijci, Azeri i Jermeni žive jedni pored drugih hiljadama godina, ali Gruzija, Azerbejdžan i Jermenija kao nezavisne države postoje nešto malo više od decenije. Tako da postoje različita razmatranja, zbog čega mi moramo imati jasan pristup rešavanju ovih pitanja“.
Čarls King smatra da treba početi od rešavanja svakodnevnih pitanja a status ostaviti za kraj:
„Trenutno ne vidim situaciju u kojoj će preko noći ove provincije odustati od višegodišnje borbe za nezavisnost. Kakvo god bilo konačno rešenje, ono će sigurno podrazumevati visok stepen lokalne automonije i lokalne vlasti. Mislim da je mnogo važnije pozabaviti se osnovnim problemima sa kojima se ljudi susreću, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i bezbednost, nego tražiti neko brzo rešenje i zatim pisati neki komplikovani ustav. Takođe, treba početi saradnju sa ovim odmetnutim provincijama kako bi se rešili osnovni problemi. Kakvo god bude konačno rešenje, sigurno će uključivati jaku lokalnu vlast u Abhaziji, Nagorno-Karabahu ili Pridnjestrovlju. Ta lokalna vlast mora bili dovoljno funkcionalna kako bi olakšala život svom stanovništvu. Odatle moramo početi raditi, a ne sa velikim i teškim pitanjima“.
Po mnogim procenama, separatističke regije igraju na kartu vremena, odnosno svršenog čina.
Liz Fuler, analitičar RSE se međutim ne slaže sa takvom procenom:
„Ne mislim da vođstva separatističkih oblasti igraju na kartu vremena, mislim pre svega na Nagorno Karabah. Pozicija Abkhazije i Južne Osetije uglavnom zavisi od Rusije. Ukoliko se Šaakašvili ne bude odlučio da vojnim putem reintegriše ove dve oblasti do kraja svog drugog mandata kako je najavio, onda će to ostati "zamrznuti sukobi". Istovremeno, ne verujem da bi EU i SAD slale svoje trupe u Gruziju jer ne žele da rizikuju sukob sa Rusijom“.
