Dostupni linkovi

logo-print
Autor: Glen Kejts, priredio Slobodan Kostić

Jedno iznimno simpatično stvorenje iz sovjetskih knjiga i crtaća šezdesetih, našlo se bez svoje krivice u središtu rasprava povodom sve većih apetita Kremlja da uvede kontrolu interneta.

Naime, krajem aprila, jedan član Gornjeg doma ruskog Parlamenta predložio je da se napravi neka vrsta domaćeg interneta kome neće moći da se pristupa iz inostranstva osim, možda iz država-članica Carinske unije, a koji bi se zvao po čupavom Čeburaški, junaku knjige za decu Eduarda Uspenskog koji je, vremenom, stekao mnogo veću slavu od nekih proizvoda sovjetskog socijalizma.

Mada je taj poslanik kasnije objašnjavao da se njegov predlog odnosio samo na razmenu informacije iz sveta nauke, Čeburaška je postao simbol pokušaja Kremlja da se napravi svoj, domaći internet.

Teško je i zamisliti kako običnim korisnicima izgleda ta ideja, s obzirom da je web odavno postao simbol slobodne razmene informacija.

S druge strane, ruska Duma usvojila je nedavno zakon koji propisuje da sve strane kompjuterske kompanije moraju da čuvaju podatke koji potiču iz Rusije najmanje šest meseci u toj zemlji. Čak je i „Komersant“ kritički primetio da posebna Komisija koju podržava i predsednik Vladimir Putin predlaže sistem koji bi omogućio Vladi da potpuno kontroliše sve informacije sa servera u toj zemlji.

Još uvek nije jasno da li će giganti poput Googlea ili Facebooka pristati da čuvaju svoje podatke na serverima u Rusiji, ili će Moskva možda pokušati da blokira pristupe njihovim sajtovima, ukoliko oni se oni ne povinuju naređenjima Kremlja. Šta god da odluče, sasvim je očigledno da se Putin pridružuje zajednici autokratskih lidera koji zagovaranjem veće kontrole, pokušavaju da vladaju beskrajnim univerzumom interneta mada, s obzirom na otpore onih koji su iskusili vrednosti slobode koju pruža web, to sigurno neće ići tako lako.

U tom kontekstu bilo bi interesantno pogledati ostale pokušaje cenzure interneta – od ekstremnih slučajeva pravljenja autonomnog weba, do jednokratnih napora da se ograniči sloboda pristupa pojedinim sadržajima na internetu.

Sve ove državne zabrane prati i visok stepen nametnute auto-cenzure kao posledice pretnji kaznama zbog objavljivanja sadržaja koji, navodno, mogu da ugroze moral ili samu državu. Korisnici i internet provajderi svesni su da je njihovo korišćenje interneta pod stalnim nadzorom, tako da i oni, bez svoje volje, postaju deo tog sistema zabrana.

Severnokorejska bašta u kavezu

Napravljen kao nacionalni, potpuno izolovan sistem koji se jedino može koristiti u Severnoj Koreji, mreža Kwangmyong jedno je od najvećih „dostignuća“režima koji se pročuo po okrutnoj cenzuri. Informacije o ovoj mreži krajnje su oskudne, jer su retki oni sa strane koji su bili u prilici da pogledaju neki od sadržaja. Agencija Asošijeted pres otkriva da na korejskom webu postoji oko 5.500 sajtova i da su većinom povezani sa fakultetima i državnim institucijama.

Ovakav tip mreže može da radi smo u zemljama koje sprovode potpunu blokadu svih informacija iz sveta, kao što su Severna Koreja, Kuba i neke druge države, tako da je ovu vrstu potpuno autonomnog interneta teško postaviti čak i u najtotalitarnijim sistemima ukoliko je prethodno postojao slobodan pristup webu.

Veliki kineski firewall

Kineski sistem pod nazivom “Zlatni štit” koji blokira i filtrira sadržaje za koje se smatra da mogu naneti štetu vladajućoj Komunističkog partiji, najvećim delom je uspešan samo zbog toga što su vlasti u ovoj zemlji dosta davno procenile da je internet nešto što mora da bude podvrgnuto kontroli. Kako je web nezaustavljivo rastao u prvoj deceniji 21. veka, domaći sajtovi koji su prihvatali cenzuru i doprinosili blokiranju određenih sadržaja, postali su nešto sasvim uobičajeno.

Dok su se zapadne kompanije suprostavljale ili odbijale da prihvate državna pravila za filtriranje sadržaja, kineske firme kao što je pretraživač Baidu, iskoristili su svoju šansu.
Korisnici iz Kine koji žele da pristupe “zabranjenim” sajtovima doduše mogu da koriste posredničke servere da se izbegne cenzura, mada zbog toga što i postojeći web na neki način zadovoljava tamnošnje korisnike, većina nema želju da se napreže oko takvih stvari.

Iranski “halal” web

Cenzura interneta u ovoj zemlji počela je rapidno da raste nakon spornih izbora tokom 2009. godine, kada je hiljade antivladinih demonstranata preplavilo ulice Teherana. Pristup globalnim sajtovima poput Twittera, Facebooka ili Youtubea delimično je onemogućen, pa je već 2011. Iran počeo da radi na “halal” odnosno “podobnoj” mreži kojoj može da se pristupi jedino iz te zemlje.

Glavna zamisao je, kako je to svojevremeno rekao jedan od ministara, da korisnici mogu da pristupe samo sadržajima koji održavaju odgovarajući “etnički i moralni nivo”.
Mada zvanični Teheran tvrdi da i dalje rade na razvoju te mreže, država se već tri godine oslanja na cenzorske crne liste i filtriranje sajtova za koje se smatra da predstavljaju pretnju Islamskoj republici. Stoga pravljenje kompletno novog sistema u okviru postojeće infrastrukture kao što je to uradila Kina, podseća na nemoguću misiju. Stoga ogromna većina korisnika i dalje uspeva da koristi zapadne društvene mreže, nalazeći načine da zaobiđu cenzuru preko posredničkih servera.

Procvat turskog modela

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan poveo je ljutu bitku protiv “sila mraka” na internetu kada su nevladini protesti preplavili prošlog juna tu zemlju.

On je, međutim, krenuo u otvoren obračun sa internetom tek početkom 2014. kada su se na jednom sajtu osvanuli audio snimci koji direktno optužuju članove njegove porodice za korupciju. Njegova Vlada nije sedela skrštenih ruku: pristup Twitteru i Youtubeu onemogućen je gotovo preko noći. Uprkos tome što je sud preinačio premijerovu odluku i dalje, po svemu sudeći, postoji problem da se koristi Youtube.

Sam Erdogan smatra da mu uspeh njegove stranke na lokalnim izborima daje za pravo da nastavi sa gušenjem interneta. Bezbednosnoj službi data su mnogo veća ovlašćenja, tako da su pojedini provajderi počeli da koriste tehnologiju za uhođenje aktivnosti na webu koja je nalik onoj koja se koristi u Kini.

Šta će Rusija?

Na prvi pogled, Rusija izgleda kao podoban kandidat za neku vrstu kineskog firewalla. Neki tamnošnji sajtovi, poput pretraživača Yandexa ili društvene mreže Vkontakte, mnogo bolje stoje na ruskom tržištu od pojedinih zapadnih kompanija sličnog profila, mada one svoj uspeh pre svega duguju investicijama sa Zapada i njegovom iskustvu sa internetom.
Tako je Yandex registrovan u Holandiji, a njegovim akcijama trguje se na berzama u Njujorku. Osnivač mreže Vkontakte, ruskog Facebooka, pobegao je iz Rusije u aprilu nakon što je izjavio da su ga prisiljavali da prenese upravljanje kompanijom na ljude koji su bili bliski Kremlju. Čelnici obe ove kompanije protestvovali su više puta zbog toga što nova zakonska regulativa direktno ugrožava njihov posao.

Osim njih na meti su se našli mnogi sajtovi i blogeri poput poznatog opozicionara Alekseja Navaljnog koji je bio na udaru svih mogućih kazni.

Međutim, izgleda da ruska vrhuška hoće nešto više od toga.

Mada bi “ruski internet” bio ideal Kremlja, strategija malih koraka ka punoj kontroli interneta, slično kako se to radi u Turskoj, gde se slobodna razmena informacija postepeno guši, izgleda kao put kojim se zaputila i Moskva

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG